U savremenom momentu tržište nekretnina se kreće u dva pravca. Prvi pravac razvoja se kreće ka periferiji grada i u većini slučajeva okupira poljoprivredno zemljište, koje se pretvara u građevinsko. Razlog ovakve vrste razvoja odnosi se pre svega na infrastrukturne tokove, koji omogućavaju bogatiji i raznovrsniji život u svakom pogledu. Drugi pravac razvoja vodi ka ulaganju u stare, napuštene, oronule, nedovoljno iskorišćene pretežno industrijske komplekse, koji su nastali u nekadašnjim društvenim uslovima, ali više ne mogu da isprate savremene tokove liberalnog kapitalizma. Karakteristika ovih kompleksa jeste da se većina njih nalaze u centralnim gradskim jezgrima i da lokalna samouprava nema dovoljno kapaciteta za upravljanje ovakvom vrstom objekata. Privatne investicije jesu poseban model razvoja i one prepoznaju značaj vrednih, ali neiskorišćenih lokacija, i u kasnijoj fazi realizacije projekta trude se da maksimizuju potencijalne ekonomske aspekte. Tri ključna aspekta održivog razvoja se ovde prepliću i dodatno usložnjavaju rešavanje problema, a to su: socijalni, ekonomski, ekološki.
Pod “brownfield” investicijom se obično podrazumevaju nekada razvijene lokacije u gradskim, industrijskim, prigradskim ili ruralnim predelima, sa objektima koji su danas napušteni ili su minimalno iskorišćeni a često u svojim sredinama izazivaju zagađenja. Kod “brownfield” lokacija, posao investitora obično se sastoji iz dve faze. Prva faza je potpuno uklanjanje, raseljavaje i čišćenje postojećih objekata i zemljišta, spremajući pogodno tu lokaciju za dalju izgradnju. U ovoj fazi potrebno je sačiniti odgovarajuće projekte i dobiti određene dozvole i saglasnosti. Nakon toga sledi druga faza u kojoj praktično počinje “greenfield” projekat, odnosno izgradnja potpuno novih savremenih objekata. U ovoj fazi neophodno je da se projekti zasnivaju na odgovarajućim urbanističkim planovima i potrebno je dobiti sve potrebne dozvole za izgradnju i korišćenje.
Srbija nema sveobuhvatan plan oživljavanja braunfilda i sem sporadičnih inicijativa, uglavnom predvođenih stručnim nevladinim organizacijama, stranim privrednim udruženjima i entuzijastičkih pokušaja opština i gradova, gotovo da i nema značajnijih pomaka na tom polju. Iako je najavljivana izrada sveobuhvatnog katastra braunfild mesta, koji bi dao detaljan pregled građevina po raznolikim karakteristikama pogodnim za investiranje, ništa nije učinjeno osim što je Vojska Srbije s Ministarstvom odbrane utvrdila potpun popis svog napuštenog inventara. I kao što to uvek biva sa odnosom ekologije i logike kapitala, tako i u pogledu braunfilda investitori jure za tržišnom konkurencijom i nisu voljni da rešavaju probleme zagađenja koje sa sobom nose mnogobrojni industrijski objekti i napuštene zgrade. Ponekad je zbog same prirode građevina i proizvodnih procesa koji su se u njima odigravali ostala pretnja po zdravlje i bezbednost ljudi koji žive u neposrednoj blizini, pa je hitnost njihovog saniranja neopoziva. Problematika braunfilda pokreće i preispitivanje pravnog sistema koji je postavljen na način da se mnoga pravno-svojinska pitanja rešavaju godinama, a često na štetu lokalnih zajednica, gradova i opština. Zato je čest slučaj da na atraktivnim lokacijama u samom centru gradova i njihovim delovima stoje zapuštene ili, što je još veća ironija, potpuno upotrebljive zgrade ali koje se ne mogu koristiti. Ovakvo stanje može da dovede da veliki industrijski kompleksi postanu meta predstavnika krupnog kapitala, ali ne radi njihovog oživljavanja, nego radi jeftinog zakupa i davanja potencijalnih bankovnih garancija.
